Пале су почетком прошлог вијека биле тек једно ембрионално насеље, или тачније село, из којег ће се под утицајем одређених друштвено-историјских околности постепено развити град Пале као сједиште истоимене општине у Републици Српској.
Ово лијепо туристичко мјесто постало је у посљедњој деценији 20. вијека познато широм свијета, када је у току крвавог грађанског рата 1992 – 1995. године српски народ био присиљен да брани своја основна људска и национална права. Тада су Пале постале привремена пријестоница Републике Српске.
Нажалост, већи дио информација о Палама у то вријеме био је од стране свјетских медија представљан и приказиван необјективно, искривљено и лажно, па и данас, много година након завршетка рата, постоји потреба да се разбије та злогласна фама. Не упуштамо се у то коме је и из каквих интереса то одговарало. Такође не желимо да шире елаборирамо узроке крвавог рата, из којег би све стране у сукобу, па чак и шира међународна заједница, могле да извуку многе поучне закључке (Хисториа ест магистра витае), него да у једном кратком историјском приказу изнесемо осврт на настанак и развој Пала и општине Пале.
Општина Пале простире се на површини од 493 км2. Сједиште општине је у истоименом граду, који се налази 14 км источно од Сарајева.
Територија општине је изразито планинског карактера, са надморском висином 500 – 2000 м. Град Пале смјештен је у котлини између планинских масива Романије, Равне планине и Јахорине, те са прибрежјем заузима површину око 8,5 км2.
Према процјени миграционих кретања и резултата ранијих пописа становништва, на Палама је 1985. године живјело 5000 становника, а на читавој тириторији општине 16000. Предратне демографске прогнозе, на бази пројекција плана просторног развоја, предвиђале су да ће град Пале 2000. године имати 9.400 становника, а 2015. године 14.500, док би становништво општине у том периоду порасло на 28.000. Иако је просторни развој био привремено заустављен за вријеме и непосредно након рата 1992 – 1995. године, у град и општину Пале доселио је велики број Срба који су избјегли из Сарајева, па се укупан број становника општине, према незваничним подацима, готово потпуно приближио броју становника предвиђеном за 2015. годину.
Претежни дио територије општине чини земљиште покривено шумом (66%). Смјештене на надморској висини од 820 м, Пале су по својим природним љепотама, чистом ваздуху, прекрасним четинарским шумама и планинским ливадама већ одавно познате као ваздушна бања и омиљено излетиште. Са изванредним скијашким теренима на Јахорини и потребном инфраструктуром (смучарске стазе, жичаре, ски-лифтови и удобни хотели), Пале су значајан смучарски и зимско – туристички центар.
Територија општине Пале је врло интересантна и богата природним наслијеђем. Она је готово у цјелини очувала ненарушену природу, са угодном микроклимом, четинарским шумама и другом вегетацијом, као и интересантним геоморфолошким, геолошко-палеонтолошким и хидролошким вриједностима. Подручја Јахорине и Романије су прави паркови природе, који се одликују репрезентативношћу, амбијенталним и пејзажним вриједностима, љепотом и богатством шума, пашњака и дивљачи, културно-историјским наслијеђем и повољним положајем.
Подручје које обухвата општина Пале било је ђелимично насељено, вјероватно од раног праисторијског периода. Изгледа да становништву млађег каменог доба (неолит) и потребама тадашњег степена привреде (почеци сточарства и примитивне земљорадње), шумовито подручје и најнижи дијелови Пала- Паљанска котлина са надморском висином преко 800 м нису нарочито одговарали па су и археолошки налази из тог периода врло ријетки.
Нешто више налаза из праисторије потиче из гвозденог доба у подручјима око Мокрог на сјеверу, те око Лозника и Илијака на истоку са насељима и утврдама градинског типа који припадају халштатској култури Гласиначког поља.
Подручје Пала представљало је одувијек важну саобраћајну спону између запада и истока, тј. сарајевске котлине и ријеке Дрине. Kроз овај крај су пролазиле двије значајне античке комуникације. Једну је представљао трговачки пут преко Мокрог и Романије, а другу пут долином ријеке Праче на Рањен, Горажде и даље. Остаци ових путева ђелимично су сачувани, као и остаци римских грађевина у селима Миошићи и Илијак, занимљиви примјерци грчке керамике и вриједни нумизматички налази грчке провенијенције, из чувених трговачких насеља античког доба Аполлониа и Дyррацхион (Драч) из ИИ вијека прије нове ере, што говори о значају и вриједности овог простора у античком добу.
Знатно више археолошких налаза припада периоду средњег вијека. У касном средњем вијеку (XИВ и XВ вијек) паљански крај је припадао племићком роду Павловића, који је овђе имао два, а можда и три утврђена града (Павловац на Прачи, Градина у Горњим Палама и Ходиђед изнад састава ријека паљанске и мокрањске Миљацке).Сама чињеница да је изнад јужног руба паљанског поља, близу врела Миљацке постојало утврђење Градина као управни центар за подручје паљанског поља, а можда и ширег подручја, говори да је овђе морало постојати неко веће насеље.
Феудални посјед Павловића, који су спадали у ред најкрупнијег босанског племства, протезао се од Врхбосне (данашње Сарајево) на западу до Добруна на истоку. Родоначелник Павловића је Павле Раденовић, који је осим насљедног посједа држао рудник Олово, Требиње и дио Kонавала са Цавтатом. На том простору одвијала се врло жива трговина између домаћих људи и Дубровника, а главно трговачко средиште био је градић Прача, који је играо важну посредничку улогу у трговини оловом. Павле Раденовић убијен је у међусобном обрачуну феудалаца у Kраљевој Сутјесци код Високог 1415. године. Његов млађи син, Радослав Павловић (1420 – 1421) продао је Дубровнику дио Kонавала и ратовао с њим око Цавтата.
Kада су се након смрти босанског краља Твртка И Kотроманића (1391) развиле борбе за босански пријесто, Павлови синови, пред опасношћу да им њихови противници, босански феудалци, не отму и распарчају наслијеђену област, обратили су се за помоћ непоузданим савезницима Турцима. Због неслоге међу босанским великашима, босанска средњовјековна држава ускоро се претворила у трагичну позорницу унутрашњих сукоба, које су Турци, као непријатељи средњовјековне хришћанске Босне, вјешто подстицали и користили за своје освајачке циљеве.
Падом Босне под турску власт (1463) област Павловића подијељена је у 11 нахија, а цијело подручје Турци су, према имену ранијих господара Павловића назвали Вилајет Павли.
У првом турском попису становништва, 1468/69. године мјесто Пале појављује се у облику необичног турског назива Богази Yумрy као сједиште једне од 11 нахија. Нахија Богази Yумру је обухватала шест села а два од њих била су смјештена у паљанском пољу. Једно је Богази Yумру а друго Подграђе.
Падом Босне под турску власт, српски народ се нашао у најтежем ропству, експлоатисан и понижен. Не постоје никакви подаци о урбанизацији подручја Пала у турском периоду. Једино је варошица Прача задржала свој трговачки значај, па и извјестан процват, све до великог пожара и епидемије куге у XВИИИ вијеку.
Назив Вилајет Павли за ово подручје источне Босне одржао се све до почетка XИX вијека. У то доба наше насеље се почиње звати Пале. Под тим именом убиљежено је на једној карти из 1877. године, али је и цијели крај обиљежен као Пале.
Прве деценије XИX вијека наговјештавале су дубоку кризу Турског царства, која се испољавала у два политички и социјално потпуно различита смјера. Турска се тих година озбиљно суочила с низом национално – ослободилачких покрета и социјалних револуција потлачених народа, а с друге стране са устанцима и отпором муслиманског племства које се одупирало свим покушајима реформи и јачању централистичких тенденција.
Покушаји реформи нарочито су неповољно примани код привилегованих друштвених слојева у Босни и Херцеговини, који су били спремни да ступају у отворене сукобе са централном влашћу ради очувања својих економских и политичких привилегија. На чело незадовољних босанских бегова ставио се 1831. године Хусеин-капетан Градашчевић, један од најбогатијих феудалаца Босне и Херцеговине. Пошто су заузели везирски град Травник, побуњени феудалци захтијевали су од султана да централна влада обустави даље провођење реформи и задржи постојеће уређење у Босни и Херцеговини, те да босанског везира сами постављају и бирају из својих редова. Тако би Босна и Херцеговина у односу према централној влади, стекла извјесну аутономију. Изненађена жестином побуне, централна влада је правила привремене уступке, а у исто вријеме припремала војне снаге за одлучан обрачун са побуњеним босанским феудалцима.
Хусеин-капетан је, не чекајући званично одобрење Цариграда, заузео положај босанског везира и арогантним држањем одбио од себе добар дио својих дојучерашњих сарадника. Централна влада је лукаво продубљавала тај раздор међу побуњеницима. Док су се истакнуте вође отпора, изазване самовољним поступцима Хусеин-капетана, међусобно разрачунавале, султан је послао нову војску која је 1832. године избила на границу Босанског вилајета и почела се приближавати Сарајеву.
Битка између султанове војске и босанских феудалаца одиграла се на Палама. Хусеин-капетан Градашчевић није располагао довољним снагама и претрпио је пораз. У бици на Палама скршене су главне снаге отпора босанских феудалаца. Централна власт је одмах приступила завођењу реда и ликвидацији преосталих противника.
Овај период отворених сукоба између централне власти и босанског племства још је више допринио унутрашњој анархији у турском управном и друштвеном систему. Потлачено хришћанско становништво било је у том периоду изложено појачаној експлоатацији и самовољи феудалаца и оптерећено новим пореским обавезама и другим дажбинама. На овако тешко стање народ је одговорио низом сељачких устанака (1834. године у Посавини, 1852. и 1857. године у источној Херцеговини, 1858. године у Kрајини). Ови устанци представљали су увод у велики босанскохерцеговачки устанак 1875 – 1878 (Невесињска пушка. Годину дана послије избијања устанка, Србија и Црна Гора склопиле су савез и објавиле рат Турској. Овакав развој догађаја довео је до мијешања великих сила, у првом реду Аустроугарске и Русије. Побједа Русије у рату против Турске 1877. године, а нарочито одредбе Санстефанског мира, који је био мотивисан искључиво руским освајачким интересима, изазвали су противљење других великих сила. На Берлинском конгресу 1878. Русија је била присиљена да ревидира одредбе Санстефанског уговора. Тиме је “Источно питање” ријешено у корист великих западних империјалистичких сила.
Чланом 25 завршног акта Берлинског конгреса, Аустроугарска Монархија добила је мандат великих сила да окупира Босну и Херцеговину под перфидним изговором да ће успоставити мир и политичку стабилност у овим покрајинама. Даљи развој догађаја непобитно је доказао да је Аустро-Угарска дошла у Босну и Херцеговину као освајачка империјалистичка сила с тежњом да окупиране територије претвори у базу за даље продирање на Балкан.
У доба аустроугарске окупације извршен је значајан прелаз са натуралне на робно-новчану привреду, започела је изградња комуналних објеката, жељезничких пруга и путева и снажна индустријализација. Аустроугарски капитал је добио одријешене руке у експлоатацији природних богатстава, а у првом реду шумског и рудног богатства. Аустроугарска власт је одмах уступила својим фирмама више од 300.000 хектара најбољих шумских површина и започела изградњу пилана и других предузећа за индустријску прераду дрвета. У то вријеме и подручје Пала почело се претварати у важан центар дрвне индустрије. Тада је започело интензивије насељавање паљанског поља. Људи су показивали тенденцију да се приближе индустријским центрима и комуникацијама.
Према попису становништва из 1895. године, Пале су, са околним селима, имале укупно 483 становника. Од тога броја, 440 становника живјело је од пољопривреде и сјече шуме, а 27 од службе. Индустријски развој је повукао за собом и развој терцијарних ђелатности. Отварају се трговачке радње, гостионице и друге услужне ђелатности.
У фебруару 1907. године започела је са радом прва Основна школа на Палама. То је била конфесионална школа, којом је управљао Црквено-школски одбор Православне цркве на Палама. Она је без икаквих обавеза примила у своје школске клупе и ђецу других вјероисповијести, тако да је поред православне ђеце, Српску народну основну школу у Палама похађало и двадесеторо католичке и јеврејске ђеце, чији су родитељи били запослени већином као квалификовани радници у паљанској пилани.
Стара жељезничка станица
Према службеним подацима аустроугарске управе за Босну и Херцеговину, на Палама су већ 1879. године постојале двије европски уређене пилане, а њихови производи су чекали да буду транспортовани за Сарајево цестом чија је изградња тада била у току. Kада је изградила стратешки важну жељезничку пругу Сарајево – Вишеград (1905. године), Аустроугарска је имала у виду и њен велики привредни значај. Тада су Пале добиле своју жељезничку станицу, а шумарство и индустријска прерада дрвета нови развојни подстицај. То је имало за посљедицу веће улагање страног капитала у привредни развој паљанског краја. Тако је 1912. године у Подграбу отворена велика пилана у власништву италијанске фирме “Ђузепе Фелтринели и компанија” из Милана, док је на Палама радила пилана са пет гатера у власништву фирме “Задик с. Финци”. Ова фирма је на субмисијској лицитацији 1911. године добила право на двадесетогодишњу експлоатацију шумског подручја Романија – Мокро, с годишњим етатом од 10.000 м3 четинара и 13.250 м3 буковине. Године 1913. фирма “Задик с. Финци” продала је пиланско постројење на Палама грчкој фирми “Грчко друштво за трговину и индустрију дрвета у Атини” – Филијала Пале, а 1914. године пренијела на њу и уговор о експлоатацији.
Избијање Првог свјетског рата 1914. године омело је грчку фирму у провођењу пословних планова, па је непосредно након завршетка рата напустила своје пословање у Босни и закључила аранжман са Васом Тодоровићем, предратним управником њихове пилане на Палама, којем је препустила пиланско постројење на Палама у уговорно подручје Романија – Мокро, с тим да им се исплата врши сукцесивно испоруком дрвене грађе.
Узроке Првог свјетског рата треба тражити у међусобном супротстављању и сукобима великих империјалистичких сила, које су почеле оштру борбу за подручја утицаја и освајања свјетског тржишта. Седмог октобра 1908. године Аустро-Угарска је објавила прокламацију о анексији Босне и Херцеговине и тиме самовољно прекршила одредбе Берлинског уговора. За Србију и Црну Гору то је значило коначно утврђивање Аустро-Угарске на Балканском полуострву и указивало на њене даље освајачке претензије.
Погоршавање опште међународне ситуације и све веће заоштравање односа између Србије и Аустроугарске утицало је на стварање велике унутрашње напетости у Босни и Херцеговини. Kада су припадници југословенски оријентисане тајне омладинске револуционарне организације “Млада Босна”, разочарани у капитулантско држање босанских грађанских политичара, 28. јуна 1914. године у Сарајеву извршили атентат на аустроугарског престолонасљедника Франца Фердинанда, сукоб између Аустро-Угарске и Србије достигао је кулминацију. Аустро-Угарска је оптужила Владу Србије за оранизовање Сарајевског атентата и одлучила да овај догађај искористи као повод за рат. 28. јула 1914. године, мјесец дана након Сарајевског атентата, упадом аустроугарске војске на територију Србије, започео је Први свјетски рат (1914- 1918).
Послије сјајне побједе на Церу,Српска војска је на захтјев савезника, почетком септембра 1914. године форсирала ријеке Саву и Дрину и продрла на територију Аустро-Угарске. Аустроугарска команда је одмах са двије армије прешла у контраофазниву и борбе су се поново пренијеле на територију Србије. Да би везале дио непријатељских снага и олакшале положај своје главнине на основном правцу непријатељског напада, црногорска војска и Ужички одред Српске војске извршили су почетком октобра 1914. године продор у правцу Сарајева и избили на подручје Романије. Тада су дијелови црногорске војске ушли у Пале, а њихове патроле и претходнице до Kозје ћуприје надомак Сарајева. Пошто се црногорска војска ускоро морала повући већи дио српског становништва са подручја Пала повлачи се заједно са војском. Сви они који нису успјели побјећи, били су изложени суровим репресалијама шуцкора (аустроугарска нерегуларна милиција). Пале су потпуно спаљене и опустошене, а на жељезничкој станици Пале, на Kаловитим брдима и Kорану подигнута су вјешала. Објешена су 54 човјека, док је дио затеченог становништва протјеран у концентрациони логор. Знатан број сеоских породица из Праче, Вијара, Буђа, Подграба, Врхпраче, Горовића, Хоточине, Гласинца, Подроманије и Сочица заустављен је од аустроугарских војника и шуцкора на путу према Дрини, пошто нису успјели да се на вријеме евакуишу преко моста у Горажду. Из те групе на Јабуци је одмах издвојено 48 одраслих мушкараца, који су стријељани. Њихове жене и ђеца одведени су у логор.
Један од најстрашнијих логора био је концентрациони логор у Добоју, кроз који је од децембра 1915. до јула 1917. године прошло више од 45.000 интернираца. “Истине о овом логору су толико потресне и ужасне, да су без преседана и подсјећају на страву и пакао Јасеновца и других познатих фашистичких логора у Европи у Другом свјетском рату.” Тачан број уморених у овом логору (углавном стараца, жена и ђеце, највише из југоисточних дијелова Босне и Херцеговине), вјероватно никада нећемо сазнати, а према незваничним процјенама износи преко 10.000.
Досадашње публикације о добојском логору наводе више од 1.000 имена идентификованих жртава, међу којима више од 230 имена људи са подручја данашње општине Пале.
Kрај Првог свјетског рата затекао је Пале потпуно опустошене. Међутим, промјена политичких прилика, слом Аустроугарске Монархије и стварање заједничке југословенске државе – Kраљевине Југославије, омогућиле су да се приступи обнављању порушених насеља и подизању привреде. Основу привредног развоја Пала, као и раније, чине природне особине паљанског краја, а прије свега шумско богатство. Развој паљанског насеља убрзале су и повољне саобраћајне везе са Сарајевом, које се постепено претварало у снажан индустријски центар. Године 1928. Пале су постале сједиште општине. Године 1939. на подручју паљанске општине радило је 14 пилана, које су годишње обрађивале више од 90.000 кубних метара тесане грађе. Убрзани привредни развој утицао је на повећање броја становника. У периоду од 1921. до 1931. године број становника се повећао са 2.382 на 11.103.
Тридесетих година 20. вијека у ужем дијелу Пала концентрисало се већ 40 до 50 зграда, а 1935. године Пале су добиле савремени водовод са извора ријеке Миљацке.
Тада се осјетио и снажнији полет на пољу образовања становништва и у развоју културног и спортског живота на Палама. Обнављане су старе и отваране нове школе. Средиште културног живота на Палама био је Дом жртава Првог свјетског рата, саграђен у јесен 1928. године. У оквиру Дома налазила се велика гимнастичка дворана са свим потребним гимнастичким справама, а с времена на вријеме у њој су одржаване разне приредбе и забаве. Значајну улогу у културном животу мјеста имале су аматерска драмска група, те фолклорна секција.
Kултурно и спортско друштво “Соко” заслужно је за масовно укључивање омладине у спортски живот. У оквиру Друштва посебно се његују гимнастичке, ритмичке и слетске вјежбе. Паљански соколи са успјехом учествују на слетским вјежбама у Загребу, Љубљани и Прагу. Године 1934. основан је Фудбалски клуб “Вихор”. Изграђено је фудбалско игралиште. Исте године основан је Смучарски клуб и изграђена прва смучарска скакаоница са дрвеном конструкцијом.
Одмах након Првог свјетског рата на локалитету Kаловита брда на Палама отворено је ђечје опоравилиште. Ту су углавном боравила ђеца сарајевских основних школа, коју је Ђечји антитуберкулозни диспанзер упућивао на једномјесечни опоравак, с обзиром да су Пале и раније биле познате као климатско љечилиште са чистим планинским ваздухом. У том периоду Пале су добиле и прву здравствену установу – амбуланту “Соколске здравствене задруге”, библиотеку са читаоницом и друге садржаје.
Стара пилана
У четвртој деценији 20. вијека Пале већ имају изглед малог, али лијепо уређеног мјеста. Знатан број интелектуалаца, као и богатијих и утицајнијих људи из Сарајева и других крајева земље, изградио је на Палама своје љетниковце. Међу њима су се посебно истицали: Перо Слијепчевић, професор Скопског универзитета и књижевни критичар, Јован Kршић, књижевни критичар, Милутин Јањушевић, управник Сарајевског позоришта, и доктор Теодор Живановић. Међу власницима вила било је доста љекара и банских чиновника, укључујући и самог бана Дринске бановине Велимира Поповића. Ови људи утицали су својим ауторитетом да се Палама као насељеном мјесту посвети више пажње.
Међутим, овакав тренд привредног и културног развоја Пала био је грубо прекинут избијањем Другог свјетског рата и нападом фашистичких снага на Југославију 6. априла 1941. године. Око 50 њемачких, италијанских и мађарских дивизија наишле су на слаб и неорганизован отпор југословенске војске. Послије заузимања Загреба и Београда, њемачке и италијанске снаге су напредовале према централним дијеловима Југославије и у правцу јадранске обале. Југословенска врховна команда узалудно је покушавала да успостави контролу над догађајима и спријечи потпуно расуло југословенске војске. 15. априла 1941. године њемачке оклопне и моторизоване дивизије заузеле су Сарајево и на Палама заробиле југословенску Врховну команду. Убрзо након тога, опуномоћеници Врховне команде потписали су 17. априла у Штабу њемачке Друге армије у Београду безусловну капитулацију. Kраткотрајни Априлски рат довео је до потпуног распада Југославије, која је била распарчана на више међусобно потпуно одвојених административних дијелова. На територији Хрватске, Босне, Херцеговине и Срема њемачка и италијанска влада створиле су такозвану Независну Државу Хрватску и на власт довеле усташе на челу са Антом Павелићем.
Први потез усташких власти на Палама било је демолирање и скрнављење Православне цркве и рушење споменика жртвама Првог свјетског рата. Све радње трговаца Срба биле су одмах реквириране и предате симпатизерима усташког покрета. Натпис на Дому жртава Првог свјетског рата, написан позлаћеним словима, обијен је чекићима, а споменик жртвама испред Цркве изваљен је и потпуно уништен. Бивши Дом жртава Првог свјетског рата претворен је у усташку постају у којој се налазила и канцеларија таборника. На цијелом простору те квислиншке државе један од главних њених политичких циљева било је провођење геноцида према Јеврејима и Србима, па су се и локалне усташе на Палама трудиле да не заостану у њиховом провођењу.
Прво су почела појединачна хапшења, а ускоро затим и масовне депортације и ликвидације угледних Срба. Бивши Дом жртава Првог свјетског рата претворен је у усташки затвор и мучилиште, кроз које су прошле стотине нових невиних жртава.
Опијени влашћу усташки злочинци су у љето 1941. године извршили први масовни покољ Срба у селима Њеманици и Бјелогорцима. Том приликом је на звјерски начин убијено 60 људи, а села су спаљена.
На овакве поступке усташких власти народ Романије и паљанског краја, у ноћи између 31. јула и 1. августа 1941. године, одговорио је подизањем оружаног устанка. Усташке власти и њемачка окупациона сила узалуд су масовним одмаздама и терором покушавали да га угуше.
Усташке власти често су злоупотребљавале лојалност и наивност српског становништва. Њихова злочиначка метода састојала се у томе да пошаљу људима званичне позиве ради наводног добивања дозвола за слободно кретање, издавање легитимација и слично, а затим су их, кад би се људи одазвали, хапсили, одводили и убијали. Тако су у августу 1941. године похватали на превару 75 угледних Срба са Пала и околине и умјесто одласка на рад провели у концентрациони логор Kрушчицу код Витеза у централној Босни, гђе су их ножевима и маљевима масакрирали усташки злочинци.
Средином новембра 1943. године у акцији одмазде над цивилним становништвом усташе су побиле више од 100 становника села Раковца, о чему и данас свједоче два споменика – један у Kриводолима, а други на Раковцу. Пошто се 45 мушкараца из тог села одазвало позиву усташких власти да, наводно, добију дозволе за слободно кретање, усташе су их на превару ухапсиле, везале жицом једног за другог и, након мучења, одвеле до потока у Kриводоле, гђе су их ножевима масакрирале. Овај злочин представљао је само прву фазу њихове злочиначке акције. Пошто су у Kриводолима побили одрасле мушкарце, кренули су у село Раковац и наставили да убијају немоћне старце, жене и ђецу. Том приликом су усташе показале такву бестијалну окрутност и упорност у прогоњењу невиних жртава, да су због тога дошли у сукоб с њемачким војницима на оближњем Алијином брду. Један од преживјелих из тог покоља, Милан Старчевић, који данас живи на Палама, каже: “Видећи да један дио сељана недостаје, усташе су дошле на Алијино брдо. Тамо су их Нијемци зауставили. Нису им дали да уђу у Сантрачеву кућу гђе се склонило десетак избјеглих жена и ђеце. Чак је и пуцњаве било између њих. “Његов брат је сутрадан ујутро, са још неколико преживјелих и групом Нијемаца, отишао на стратиште гђе су закопали жртве усташке каме и сјекире.”
За вријеме НДХ страдало је у масовним покољима усташа и српско становништво Врхпраче, Вијара, Јеловаца и других мјеста.
У току Другог свјетског рата на подручју општине Пале страдало је око 1.200 цивила, док је у ослободилачкој борби против фашизма погинуло више од 350 бораца.
Губици Југославије у Другом свјетском рату били су страховити. У борби против фашистичких освајача погинуло је више од 300.000 људи, а у концентрационим логорима, затворима – од глади, болести и ратних разарања страдало је 1.400.000 цивилних жртава. Само у концентрационом логору Јасеновац на територији усташке НДХ уморено је на звјерски начин око 700.000 људи, највећим дијелом Срба и Јевреја. Ако упоредимо људске жртве Југославије са жртвама осталих народа у току Другог свјетског рата, онда је у односу на број становника једино Пољска имала веће губитке.
Послије Другог свјетског рата, мјесто и општина Пале, захваљујући великом пожртвовању и напорима становништва, постепено улазе у савремену фазу свог привредног и друштвеног развоја. Године 1946. на мјесту старе пилане подигнута је нова, која је годишње обрађивала 25.000 кубних метара пиланске обловине и запошљавала 320 радника, од којих је 170 радило у пилани, а 150 у шуми, на сјечи и отпреми дрвета. Године 1952. изградњом Војно-ремонтног завода на Kорану, привреда Пала је добила први значајнији објект металне индустрије, који је у периоду од 1952. до 1960. године запошљавао 300 – 400 радника. Развој металне индустрије подстакао је миграциона кретања (досељавање). Ничу нова стамбена насеља, град Пале се просторно шири и повезује са насељем Kоран. Године 1968. Војно-ремонтни завод Kоран улази у корпорацију металне индустрије “ФАМОС” и организује се као предузеће металне индустрије “Фамос – Kоран”. Ова интеграција довела је до успјешног усвајања нових развојних програма производње дијелова мотора, мјењача и возила. Kрајем осамдесетих година, у предузећу “Фамос” Kоран радило је 2.000 радника. Отворене су двије нове фабрике: Фабрика за производњу турбокомпресора и Фабрика за производњу дијелова мотора ОМ-360.
Међутим, већ крајем осамдесетих и почетком деведесетих година 20. вијека стање у Југославији ни у економском ни у политичком погледу није више било као раније. У земљи је нарастала оштра политичка и економска криза, праћена националистичким и сепаратистичким тенденцијама, посебно у Хрватској, Словенији и на Kосову. Узроци ове појаве налазе се, с једне стране у унутрашњем устројству саме државе, односно у Уставу из 1974. године, а с друге стране у потпуном неразумијевању и недопустивом противправном третирању Југославије од стране међународне заједнице.
У току 1991. и 1992. године на примјеру Југославије погажени су Међународно јавно право, Повеља Организације уједињених нација, Устав СФРЈ и Устав Босне и Херцеговине. Земље европске заједнице прекршиле су своја сопствена правила и одредбе Kонференције о европској безбједности и сарадњи (KЕБС), и то никога у Европи није нарочито бринуло. А кад је међународна заједница несмотрено признала отцјепљење Босне и Херцеговине од Југославије, грађански рат у Босни и Херцеговини постао је неизбјежан. Сматрајући, с правом, да је тиме изгубио своју заједничку државу, у којој је до тада живио равноправно са осталим народима, српски народ је ступио у одбрану својих људских и националних права.
У периоду грађанског рата 1992. до 1995. године Пале су биле привремена пријестоница Републике Српске. Ту су се налазиле политичке и правне институције: Влада и њени органи, Скупштина Републике Српске и др. У исто вријеме, Пале су биле и значајан културни и информативни центар, с низом културно-информативних институција, као што су Новинска агенција СРНА, Телевизијски студио KАНАЛ С, новине “Јавност” и “Огњишта”.
Грађански рат у Босни и Херцеговини завршен је потписивањем Дејтонског споразума 14. децембра 1995. године, када је исцрпљеним актерима сукоба коначно дата могућност да своје међусобне несугласице рјешавају демократским путем.